Ибарска клисура, Долина српских краљева, Долина векова, Долина јоргована или једноставно, Ибарска долина није обична долина нити је Ибар обична река . Ибар је једна од оних светих река које представљају симбол народа који ту живи, који око те реке као кичме етничког бића ствара свој биолошки простор. Ибарска долина или Долина векова је тај простор којим су пролазила и келтска племена и римске легије и разни освајачи, од Монгола, татарских племена, Угара, Крсташа, Османлија, али једино су се Срби ту задржали заувек, препознајући у овом простору земљу суштински повезану са њима.
Долина векова је, како и само име каже, вековно прожимање историје, културе, традиције, мешање великих догађаја у сплету са митовима и легендама, где стварни историјски догађаји често изгледају као бајка, а митови и легенде, својом уверљивошћу и смислом, личе на реална збивања.
Долином векова ходиле су војсковође и ратници, краљеви и обични војници, светитељи и монаси-преписивачи. Свака стопа ове долине има значај и представља знак за будућност пут које би требало ићи. Сваки кутак ове долине, шуме, увала у обали Ибра, свака пећина и слап извора крију неку тајну, знамен су неког важног догађаја. Сваки камен и планинска чука сведоци су витешког окршаја и великих битака.
Много тога чини Долину векова изузетном и бајковитом. Од „окамењене шуме“, преко жубора слапова Ибра, хука његових букова и тишине вирова, преко лековитих вода Матарушке, Богутовачке и Јошаничке бање, до чудотворног извора Светог Саве у Одмењу и „очне бање“ испод манастира Градац, чије воде помажу и окрепљују свакога ко их проба. Шуме пуне тајни и природних блага и стрме стране које својим стенама чине окомиту литицу ка Ибру, и црни бор који из камена расте наткриљујући споменик у облику српског војника посвећеног Ибарским јунацима из Великог рата, само су део знаменитости Долине векова. Јоргован који крајем априла, својом бојом и мирисом украси читаву Ибарску клисуру, Срби су ставили у једну од најромантичнијих европских легенди. Та легенда каже да је краљ Урош I, из велике љубави према својој невести Јелени Анжујској, француској принцези, читаву долину засадио јоргованом да би се осец́ала као у родној Прованси. Она је волела свог Уроша и Србију неизмерном љубављу. Од тада Долину векова зову и Долином јоргована.
Мноштво цркава, манастира и тврђава чини Долину векова чудесном. Поџемна црква, цркве брвнаре, цркве зване „Ибарске прелетнице“ јер су за ноћ „прелетале“ из села у село или чак са једне на другу страну Ибра. Постоје и цркве чија градња датира из најстаријих времена 12. и 13. века, где су се молили неимари, који су учествовали у градњи наших најзначајнијих манастира Студенице, Жиче, Градца. На месту где су се браћа Вукан и Стефан Првовенчани, по легенди, први пут срели после сукоба подигнута је црква посвећена Сретењу. Место у Долини векова Полумир, како му и само име каже, настало је јер су ту завађена браћа склопила полу мир.
Тврђава Маглич је најочуванија средњевековна тврђава. Највероватније је подигао краљ Урош И, да би заједно са осталим тврђавама и утврђеним градовима: Брвеником, Козником, Брњацима, Јелечом, Расом, бранила Студеницу, Жичу, Кончул, али и оне светиње из наставка Ибарске долине, познете као Дежевска котлина: Петрову цркву, Ђурђеве Ступове, Сопоц́ане. Маглич, још увек стоји, како му и име каже, међу облацима магле па се некада чини да је град ни на небу ни на земљи и који гордо приповеда причу о јунаштву и сјају српских витезова.
Студеница је задужбина великог жупана Стефана Немање, потоњег Симеона Мироточивог, који је ујединио српска племена и државице. Грађена је као узор за све касније светиње српске цркве. Од 1986. године манастир Студеница је под заштитом УНЕСКО. После помирења браће Вукана и Стефана настао је период напретка. Свети Сава, игуман манастира Студеница, је неуморно са братом Стефаном радио на државној и црквеној самосталности. Подигли су манастир Жичу као будуће седишете жичке епископије и седиште српске цркве. То је коначно постигнуто крунисањем Стефана у Жичи за краља и добијањем самосталности српске архиепископије.
Јелена Анжујска је у последњој четвртини 13. века подигла своју једину задужбину манастир Градац. Градац је рађен по узору на Студеницу, као доказ привржености краљице Јелене династији Немањића и култу светог Симеона Мироточивог.
Осим ових манастира у Долини векова су и Стара Павлица (не зна се када је изграђена јер нема сличног објекта по архитектури на просторима Србије и већег дела Балкана), Нова Павлица (1383-1386.) задужбина браће Мусић, затим манастир Кончул , где је игуман био каснији архиепископ Данило II и где је, по легенди, ноћ пред одлазак на Свету Гору у молитви пробдео Растко Немањић, касније Свети Сава.
Долина векова је вечна, као што је вечна и лепота и љубав на којој почива свет. Долина векова саткана од лепоте, љубави, културе, витешких вредности и смисла постојања људског рода опстајаће док је света и док год је ми волимо и уживамо у њој, а она нас духовно храни и надахњује.
